ISTORIJAT

Početak elektrifikacije u Srbiji

Kraj 19. veka označava i početak elektrifikacije u Srbiji. Pre više od jednog veka upaljena je u Beogradskoj varoši prva električna sijalica koja je bila postavljena na uglu ulica Kolarčeve i Makedonske. Bilo je to 23. septembra 1893. godine, ili 06. oktobra po novom kalendaru. Tako se jedna mala varoš, sa oko 55 hiljada stanovnika, i pored skromnih materijalnih mogućnosti, zahvaljujući dalekovidosti gradske uprave, birajući između električnog i gasnog osvetljenja, opredelila za najsavremenije dostignuće.

"Da elektrika pored 'leba i vode, postane svakodnevna potreba i to, kako za varošanina, tako i za najsiromašnijeg seljaka našeg'', kako je govorio predsednik Nadzorne komisije za osvetljenje Beograda, profesor Đorde Stanojević (1858-1921).

Beograd je tako pre većine drugih evropskih prestonica, a i prestonica sveta, dobio električno osvetljenje. Do tada je Beograd bio osvetljen fenjerima sa tečnim gasom. Na Dorćolu je 1893. godine, izgradjena i prva električna centrala koja je snabdevala tramvaj i javno osvetljenje sa 600 ''parnih konjskih snaga'', tj. 447,6 kW.

Prva industrijska hidrocentrala u Srbiji puštena je u pogon na Ilindan 1900. godine, na reci Đetinji, kod Užica. To je prva električna centrala podignuta po Teslinim principima polifaznih struja u Evropi i druga u svetu, svega četiri godine posle puštanja u rad hidroelektrane na Nijagari u Americi. Hroničari zapisaše da su se u Užicu jedni tome radovali, a da su drugi u čitav poduhvat sumnjali. "Po varoši se poče govoriti kako je ta rabota postavljena na pogrešnoj osnovi i ko je još dosad video da od vode postane vatra i da preko žice kroz tavan prođe vatra u sobu, a da ne zapali kuću", pisao je jedan savremenik. Inače, u centralu na Đetinji instalirane su tri mašine firme Siemens & Halske, koje su tada dopremljene iz Beča i čija je ukupna instalisana snaga 364 kW. Povodom proslave stogodišnjice od njene izgradnje, stara centrala je potpuno obnovljena i na Ilindan 2000. godine opet osposobljena za rad. Dve stare Siemens & Halske mašine i danas proizvode struju u centrali na Đetinji, a u planu je da se osposobi i treća.

IZ ISTORIJE ELEKTROPRIVREDE SRBIJE

1870. Počela proizvodnjа uglja u Srbiji, u jami “Stari Kostolac”. Vlasnik rudnika bio je Đorđe Vajfert. Zbog ulaganja u istraživanja rudnog bogatstva Srbije, njegovo ime je ušlo u istoriju srpskog rudarstva. Na mestu ove jame danas se nalazi Spomen obeležje kostolačkim rudarima.

1884. Prvo električno osvetljenje u Srbiji proradilo je u pogonu Vojno-tehničkog zavoda u Kragujevcu, kako bi čaurnica radila tokom noći. Zasluge za to pripadaju   inženjeru Todoru Toši Seleskoviću. Bio je prvi konstruktor mašina u Srbiji i izradio je prvu vodnu turbinu u Srbiji. 

1892. U Beogradu je boravio Nikola Tesla, prvi i jedini put. Beograđani, ali i građani iz cele Srbije  priredili su mu nezaboravan doček.

1893. Počela sa radom prva javna elektrana u Srbiji – termoelektrana na Dorćolu u Beogradu. Zaslužan za to je profesor  fizike Đorđe Stanojević. Početak elektrifikacije Srbije vezan je za njegovo ime – zahvaljujući njemu, puštene su u rad i hidroelektrane “Pod gradom”, “Vučje”, “Gamzigrad”… Dan puštanja u pogon ove termoelektrane – 6. oktobar je Dan Elektroprivrede Srbije.

1894. Đorđe Stanojević je objavio delo “Nikola Tesla i njegova otkrića”. Bila je to prva knjiga o Tesli u Srbiji, a drugu u svetu.

1896. Započelo kopanje uglja u jami “Tvrdojevac”, u Kolubari. U kolubarskim jamama vagonete uglja dugo su vukli – konji!

1900. Počela je da radi hidroelektrana «Pod gradom» u Užicu na  Đetinji, prva elektrana u Srbiji po Teslinim principima naizmeničnih struja, i to samo četiri godine nakon početka rada hidroelektrane na Nijagari. Elektrana radi i danas.

1903. Počela je da radi hidroelektrana “Vučje”, u istoimenom selu na Vučjanki. Prvi dalekovod u Srbiji, dužine 17 km, izgrađen je od ove elektrane do Leskovca. Hidroelektrana je u pogonu i danas.

1908. Puštena je u pogon hidroelektrana “Sveta Petka”, na Nišavi, kod Niša. Radi i danas.

1909. Izgrađena je hidroelektrana «Gamzigrad» na Timoku, kod Zaječara. Elektrana je u pogonu i danas.

1911. Počela je sa radom hidroelektrana “Moravica”, na istoimenoj reci, u Ivanjici. Trenutno je van pogona.

1928. Puštena je u pogon hidroelektrana “Jelašnica”, na istoimenoj reci kod Vranja. Radi i danas.

1931. Počela je da radi hidroelektrana “Sićevo”. Nalazi se nekoliko kilometara nizvodno od starije HE “Sveta Patke” na Nišavi, kod Niša. I danas proizvodi električnu energiju.

1932. U Beogradu je izgrađena termoelektrana «Snaga i svetlost», jedna od tada najvećih elektrana na Balkanu.

1937. Preduzeće “Elektro-Makiš” izgradilo je termoelektranu u Vreocima, koja je predstavljala okosnicu elektroenergetskog sistema Srbije tog doba. Instalisana snaga termoelektrane iznosila je 12 MW. Ugalj za njen rad kopan je u jami “Junkovac”.

1943. Otvoren prvi površinski kop u Srbiji “Kostolac”; nakon Drugog svetskog rata imao je značajnu ulogu u industrijalizaciji zemlje, obuci kadrova kao i primeni nove tehnologije u proizvodnji uglja. Kop je zatvoren 1980. godine.

1948. Izgrađena prva hidroelektrana nakon Drugog svetskog rata, HE «Sokolovica», na Timoku kod Čokonjara.

1948. Izgrađena termoelektrana TE «Mali Kostolac». Mašinska oprema: turbine, generatori i kotlovi, bili su preneseni iz stare beogradske elektrane (1893.), delimično rekonstruisani i montirani u ovu elektranu.

1952. Početak rada Površinskog kopa «Kolubara». Uključivanjem tzv. “Polja A” u redovnu proizvodnju, započeo je veliki proizvodni zamah u proizvodnji uglja.

1954. Počele da rade HE “Ovčar banja” i “Međuvršje” na Moravi, blizu Čačka; Potekli prvi kilovat-sati električne energije iz “Vlasinskih HE”, što je tada predstavljalo trećinu ukupno proizvedene energije u Srbiji.

1955. Hidroelektrana  “Zvornik”, zvana i “prvenac na Drini” , puštena je u pogon.

1956. Početak rada TE «Kolubara A» u Velikim Crljenima. Danas je to najstarija aktivna termoelektrana u EPS-u; započela je eksploatacija uglja na Površinskom kopu «Kosovo».

1960/1967. Izgrađene hidroelektrane «Bistrica», «Kokin Brod» i «Potpeć».

1962.- Počela da radi TE “Kosovo A”.

1963. Prvi blokovi TE-TO “Sremska Mitrovica” ušli u pogon.

1966. Počela sa radom HE «Bajina Bašta»; otvoreno “Polje D” u kolubarskom basenu, tada najvećem površinskom kopu na Balkanu.

1967. Puštena u pogon TE “Kostolac A”

1969. Puštene u pogon TE “Morava”

1970. Pušten u pogon TE "Nikola Tesla" A – to je najveća termoelektrana na Balkanu i ujedno najveći pojedinačni proizvođač električne energije u elektroenergetskom sistemu Srbije.

1970. Pušten je u rad hidroenergetski i plovidbeni sistem (HEPS) “Đerdap 1” -  to je najveća hidrotehnička građevina na Dunavu, i najveći proizvođač hidroenergije u Jugoistočnoj Evropi. Projektovan je i građen zajednički sa Rumunijom, tako da obe države raspolažu istim, simetričnim delovima glavnog objekta, a njegova simetrala predstavlja državnu granicu.

1978. Počela da radi PAP “Lisina”,  sa funkcijom prepumpavanja vode iz Lisinskog u Vlasinsko jezero, čime je proizvodnja “Vlasinskih HE” bitno povećana.

1979. Počela sa radom HE “Uvac”, na istoimenom jezeru, na oko 1000 metara nadmorske visine.

1981. U TE-TO Novi Sad počela da se proizvodi električna energija.

1982. Podignuta Reverzibilna hidrocentrala «Bajina Bašta», istinski dragulj srpskog elektroprivrednog sistema.

1983. Počele da rade TE “Nikola Tesla B”. U ovoj elektrani nalaze se dve najveće elektroenergetske jedinice u Srbiji; puštena u pogon TE”Kosovo B”.

1985. Ušla u pogon HE “Đerdap 2”, druga zajednička srpsko-rumunska hidroelektrana na Dunavu.

1987. Ušla u pogon TE "Kostolac B".

1989. Pušten u pogon najjači blok od 120MW u TE-TO "Zrenjanin".

1990. Izgrađena hidrocentrala “Pirot”, jedinstvena po vodostanu koji je izgrađen bez ankerskih blokova; puštena u pogon i treća termoelektrana-toplana "Zrenjanin".

Razvoj sistema za prenos električne energije u Srbiji

Dalekovodna mreža bila je 1958. godine duga 1.815,5 kilometara, a instalisana snaga bila je 286,5 MVA. Danas je instalisana snaga u našem prenosnom sistemu veća od 17 hiljada megavoltampera, a dužina visokonaponske prenosne mreže dulja je od devet hiljada i 800 kilometara. Elektromreža Srbije je respektabilan i važan sistem ne samo u regionalnim, već i u evropskim razmerama

Početkom 1958. godine zakonom je u našoj zemlji prenos električne energije definisan kao posebna elektroprivredna delatnost determinisane tehnologije, tehničke opremljenosti i jasno određenih faktora reprodukcije.

Rešenjem Izvršnog veća Narodne Republike Srbije br. 379, od 28. juna 1958. godine, osnovano je preduzeće za prenos električne energije, koje je delovalo na teritoriji cele Republike. Njegovo osnivanje upisano je u Registar privrednih organizacija u Okružnom privrednom sudu u Beogradu 11. jula 1958. godine pod registarskim brojem Fi 1364/58. Odobrenje o konstituisanju doneo je Narodni odbor Opštine Stari grad 26. jula 1958. pod registarskim brojem 18959/1. Inženjer Petar Dimić imenovan je za prvog direktora Preduzeća.

Pojavom prvih proizvodnih kapaciteta javlja se i prenos električne energije u tehničkom smislu. Međutim, u sistemskom smislu prenos se kod nas koncipira i formira tek posle Drugog svetskog rata sa izgradnjom električnih centrala većih instalisanih snaga i porastom zahteva za električnom energijom kao neophodnim preduslovom intenzivne industrijalizacije naše zemlje.

Stručnjaci okupljeni pri Ministarstvu industrije kreirali su u 1947. i 1948. godini prvi, petogodiš nji, i dugoročni, do 1960, plan razvoja elektroprivrede zasnovan na jedinstvenim tehničkim kriterijumima i rešenjima. Na toj osnovi počela je planska izgradnja visokonaponskih dalekovoda i transformatorskih stanica.

U skladu s tadašnjim potrebama usvojen je naponski nivo od 110 kV za prenosnu mrežu, urađen koncept tipske trafostanice 110/35 kV, definisani tehnički parametri dalekovoda, itd.

U 1952. godini prvi put je stavljen pod napon 110 kV dalekovod od TE Kostolac do trafostanice 110/35 kV Majur kod Jagodine, a nekoliko meseci kasnije puštena je u pogon druga trafostanica 110 kV u Konarevu kod Kraljeva. Naredne godine puštene su u pogon dve trafostanice i 195 kilometra dalekovoda 110 kV. Grade se prve veće hidroelektrane. Uspostavlja se i paralelan rad više, u to vreme, velikih elektrana. To je zahtevalo nova pravila za eksploataciju, održavanje i upravljanje pa se može smatrati da je tada nastalo jezgro elektroenergetskog sistema Srbije.

Grade se prve termoelektrane u Kostolcu, Vreocima i Obiliću. Razvoj elektroprenosnih objekata odvijao se u sklopu postojećih elektroprivrednih preduzeća za proizvodnju i distribuciju električne energije. Intenzivna izgradnja tih objekata i njihova uloga u formiranju budućeg elektroenergetskog sistema brzo su prevaziš li organizacione mogućnosti pomenutih preduzeća. Raste elektroenergetski sistem kao zbir regionalnih sistema koji nisu međusobno povezani i kojim se ne može jedinstveno upravljati.

Te okolnosti uslovile su potrebu za formiranjem posebnog preduzeća koje bi se bavilo izgradnjom, eksploatacijom i održavanjem elektroprenosne mreže. U stručnim elektroprivrednim krugovima iskristalisalo se shvatanje da se ti proizvodni centri i regionalni sistemi mogu povezati u jedinstven sistem ako se formira specijalizovano preduzeće za prenos električne energije, koje će objedinjavati delatnost prenosa na celom području Srbije i jedinstveno koncipirati razvoj prenosne mreže u elektroenergetskom sistemu Republike i tako je nastao Elektroistok.

Dalekovodna mreža bila je 1958. godine duga 1.815,5 kilometara, a instalisana snaga bila je 286,5 MVA.

U višeslojnom procesu izgradnje, razvoja i modernizacije prenosne mreže u celoj zemlji, gotovo sva tehnička dostignuća i inovacije iz prenosne delatnosti imaju začetak u Elektroistoku. Tako je prvi prenos električne energije na naponu 220 kV ostvaren kod nas već 1960. a samo deset godina kasnije osvojen je i najviši prenosni napon 400 kV. Rad na sve višim naponima i sve složenijim uslovima pogona zahtevao je drugu opremu i nove tehnologije u transformatorskoj i prekidačkoj tehnici, kao i relejnoj zaštiti. Izgradnja sopstvenog sistema veza, uvođenje daljinskog upravljanja i komandovanja u trafostanicama, zatim tehničkog informacionog sistema povećava sigurnost prenosa električne energije i celog procesa rada u Elektroistoku.

Nekoliko prvih godina rada i razvoja Elektroistoka obeležila je, dakle, intenzivna izgradnja prenosne mreže 110 kV, koja je celu teritoriju Srbije ubrzo objedinila u jedinstven elektroenergetski sistem spajajući dotad izolovane lokalne mreže uz znatno povećanje kvaliteta i sigurnosti napajanja krajnjih potrošača. Dinamika i veličina rasta te mreže brzina i veličina rada naših bivših i nekih sadašnjih kolega, bili su impozantni s obzirom na ondašnje uslove.

Građenje 220 kV mreže bez domaćeg iskustva

U daljnjem razvoju, a u skladu s postavljenim ciljevima, u Elektroprivrednoj zajednici Srbije usvojena je koncepcija i počela je izgradnja prvih objekata superponirane mreže napona 220 kV.

Bez domaćeg iskustva s naponom 220 kV, ali korišćenjem stručnog znanja iz dotadašnjeg rada, iz literature, “snimanjem” rešenja u inostranstvu, uz posebne napore nosilaca postavke razvoja, projektanata, izvođača radova, nadzornih organa i domaćih i stranih isporučilaca opreme, samo dve godine posle osnivanja naše firme - 1960, prvi put u ondašnjoj Jugoslaviji, ostvaren je prenos električne energije na naponu 220 kV između HE Bistrica i Beograda, pri čemu smo savladali udaljenost od 200 kilometara.

Te godine ostvarili smo i prvu međunarodnu vezu na naponu 110 kV između elektroenergetskih sistema Srbije i Mađarske, a godinu kasnije i Bugarske. Uspeh u uvođenju napona 220 kV u prenosnu mrežu rezultat je zajedničkog rada stručnjaka Elektroprivredne zajednice Srbije i Elektroistoka, međutim, ne zaboravljamo značajan doprinos instituta, projektanata, izvođača radova i drugih koji su učestvovali u tim ostvarenjima, kao što su stručnjaci ondašnje “Elektrosrbije”, koja je preteča “Minel - elektrogradnje”, “Minel – elektroopreme i postrojenja”, “Minel - transformatora” i “Minel - projektinženjeringa”. Njihov udeo u izgradnji mreže 220 kV bio je zaistaveliki.

Porast potrošnje električne energije u šezdesetim godinama zahteva povećanje izgradnje novih objekata. Počinje intenzivnije korišćenje elektroenergetskih potencijala u Drinskom slivu i ugljenih basena na Kosovu i Kolubari.

Shodno tome, te godine karakteriše daljnja izgradnja prenosne mreže 110 kV po celoj Srbiji i mreže 220 kV, kojom se, tada veliki, elektroenergetski izvori na Drini povezuju s najznačajnijim konzumnim područjima - Beogradom, centralnom Srbijom i Vojvodinom.

Narasle potrebe za električnom energijom prevazilaze organizacione mogućnosti koje su postavljene 1958. godine. Novim zakonom o elektroprivredi iz 1965. ukida se Elektroprivredna zajednica Srbije i formira Združeno elektroprivredno preduzeće Srbije (ZEPS), kojem je zadatak jedinstveno unapređenje i razvoj proizvodnje i prenosa. I mi smo dobili nove poslove, nove zadatke, gradili dalekovode i trafostanice, poboljšavali pogonsku spremnost i smanjivali gubitke u prenosnoj mreži.

Uvođenje 400-kilovoltnog napona

Međutim, sprema se novi poduhvat. Počinju pripreme za izgradnju giganta srpske elektroprivrede, Hidroelektrane Đerdap. U saradnji s rumunskom elektroprivredom gradi se najveća HE u Evropi. Srbija nema dovoljno električne energije pa je nabavlja iz susednih republika. Ali, kad bude puštena u rad HE Đerdap, Srbija će podmiriti svoje potrebe i postaće izvoznik struje. Poslenike srpske elektroprivrede okupiralo je pitanje kako tu električnu energiju preneti do potrošačkih područja i drugih elektroenergetskih sistema. Prenosna mreža napona 220 kV je u punom razvoju. To je najviši napon na kome se prenosi električna energija u zemlji. Mrežom tog napona povezani smo i sa inostranstvom (Italija, Austrija). Preliminarne studije kažu da je za prenos električne energije iz Đerdapa do Beograda i Niša potrebno izgraditi šest dalekovoda napona 220 kV.

Zbog toga je doneta odluka da se pređe na viši – 400-kilovoltni, naponski nivo. Ponovo smo pioniri u prenosnoj delatnosti u zemlji. U prenos električne energije uvodi se napon 400 kV. Studije, projekti i izvođenje radova opet su delo domaćih firmi uz korišćenje strane opreme koja se još nije proizvodila kod nas. Baš na tom poslu svoja znanja potvrdili su stručnjaci Instituta “Nikola Tesla”, “Energoprojekta” i “Minela”. Godine 1970, za svega 14 meseci, završen je prvi dalekovod tog napona Đerdap - Beograd, samo deset godina posle izgradnje prvog objekta 220 kV. Grade se velike termoelektarene u Obrenovcu i Obiliću i novi dalekovodi.

Prenosnom mrežom 400 kV povezuju se veliki gradovi – potrošački centri, Beograd, Niš, Kragujevac, Novi Sad i proizvodni centri Obrenovac, Obilić, a već je povezano Kladovo.

Uz prvi dalekovod 400 kV, izgrađena je i puštena u pogon prva trafostanica 400/220 kV. Dakle, pred nama su, uoči gradnje Đerdapa, bili zadaci da projektujemo 400 kV postrojenja, zatim da ih izgradimo i konačno da počnemo da ih eksploatišemo i održavamo. Nismo imali iskustva u tim zadacima. Određena znanja skupili smo iz inostrane prakse i iz literature. Međutim, rezultati su bili tako dobri da su prva Elektroistokova pozitivna iskustva u izgradnji i eksploataciji 400 kV mreže utrla put i izgradnji elektroenergetskog “400 kV prstena - Nikola Tesla”, koji je, kad je izgrađen, povezivao celokupnu teritoriju prethodne Jugoslavije i susedne elektroenergetske sisteme.

Realizacija tog prstena maksimalno je povećala sigurnost rada, mogućnosti razmene električne energije i eventualne havarijske ispomoći. Jer, prenosna mreža je grandiozan sistem koji ne poznaje stajanje, prekide, već se u svakom trenutku odvija tihi, izuzetno složeni proces preuzimanja energije od proizvodnih postrojenja i prenošenja do kupaca, kao i razmena sa susednim elektroenergetskim sistemima.

Svakog momenta mrežom protiče ogromna količina električne energije a to zahteva vrhunsku stručnost ljudi. Izgradnja 400 kV mreže predstavlja krunu razvoja tog sistema.

Izgradnja 400-kilovoltne mreže predstavljala je primenu najsavremenijih rešenja i izbor najkvalitetnije opreme za šta su se, u realizaciji tog programa, osposobili i stručnjaci naše elektroprivrede i firme koje su elektroprivredu pratile i učestvovale u izgradnji prenosne mreže 400 kV. Razumljivo, stručnjaci Elektroistoka bili su u najvećoj meri uključeni u realizaciju tog velikog projekta pa su i tada ovladali primenom najsavremenijih rešenja, baš kao što je to bilo s primenom elektronske, tada najsavremenije, tehnologije u oblasti relejne zaštite. Takvih primera bilo je i u drugim oblastima i podsistemima prenosne mreže.

Zahvaljujući izgradnji i postignutom nivou sigurnosti rada celog elektroenergetskog sistema, došlo je do povezivanja i paralelnog rada sa elektroenergetskim sistemom većeg dela Zapadne Evrope (tada UCPTE), što zahteva najviši tehničko-tehnološki nivo kako u izgradnji i eksploataciji, tako i u vođenju sistema.

Uporedo s razvojem prenosnih kapaciteta, a naročito posle oblikovanja osnovne 400 kV mreže, pristupili smo modernizaciji tehnološkog procesa i poslovnog funkcionisanja preduzeća primenom novih informatičkih tehnologija i opreme.

Formiranje Energetske zajednice jugoistočne Evrope i rekonekcija sa Zapadnoevropskom interkonekcijom (UCTE) postavili su mnoge nove zadatke pred Elektromrežu Srbije i zahtevaju izgradnju i modernizaciju prenosnog sistema.

Novi dalekovodi (Niš – makedonska granica, Sremska Mitrovica –Ugljevik, skorašnje povezivanje s rumunskim prenosnim sistemom), gradnja novih trafostanica sredstvima iz kredita Evropske banke za obnovu i razvoj, rekonstrukcija niza postojećih postrojenja sredstvima Evropske investicione banke garantuju da će EMS ispuniti svoju evropsku misiju. Ne sme se zaboraviti da u tim naporima imamo značajnu pomoć Evropske unije (posredstvom Evropske agencije za rekonstrukciju), Svetske banke i niza prijateljskih država.

Danas je instalisana snaga u našem prenosnom sistemu veća od 17 hiljada megavoltampera, a dužina visokonaponske prenosne mreže dulja je od devet hiljada i 800 kilometara.

Elektromreža Srbije je respektabilan i važan sistem ne samo u regionalnim, već i u evropskim razmerama.

Nikola Tesla - biografija

Nikola Tesla je rođen u porodici pravoslavnog sveštenika 10. jula 1856. godine u Smiljanu, današnja Republika Hrvatska. Njegovi roditelji Milutin i Georgina osim njega imali su sina Daneta i ćerke Angelinu i Milku, starije od Nikole i Maricu najmlađe dete u porodici Tesla.

Autor: Saša Stojanović (www.b92.net)

Svoje ime je dobio je po dedi sa očeve strane. Školovanje je započeo u rodnom mestu, gde je proveo najbezbrižnije godine svog života.
Nakon nesrećnog slučaja, prilikom koga je porodici Tesla poginuo sin prvenac, Dane, porodica se preselila u Gospić gde je mladi Nikola nastavio školovanje. Školujuci se u Gospiću, a kasnije na Visokoj realnoj gimnaziji u Karlovcu, njega je morila činjenica da će nakon toga morati da nastavi porodičnu tradiciju i da postane sveštenik. Ta činjenica mu nije davala mira budući da su ga iskreno zanimale prirodne nauke. Po završetku karlovačke gimnazije, na raspustu, vrativši se u Gospić mladi Tesla se razboleo od kolere. U to vreme ova opaka bolest odnosila je veliki broj života.

“U jednom od samrtnih trenutaka za koje su mislili da su mi poslednji, otac je uleteo u moju sobu. Još uvek pamtim njegovo bledo lice dok je pokušavao da me razveseli, nesigurnim glasom. Rekoh mu:

-Možda bih mogao da se oporavim ako mi dopustiš da studiram tehniku.
-Ići ćeš u najbolju tehničku školu na svetu, odgovorio je svečano, a znao sam da tako i misli.”

Kako je, zaista, i usledio čudesan oporavak, kao što mu je otac i obećao Nikola Tesla je 1875. godine upisao Višu tehničku školu u Gracu. Na tim, toliko željenim studijama, Tesla je iskazao više nego potrebnog interesovanja za savladavanje predmeta. Na taj način je želeo da svome ocu pokaže kako nije pogrešio što mu je dozvolio da se posveti izučavanju tajni matematike, fizike i mašinstva. Ipak, i pored priznanja profesora koje je dobijao u svedočanstvima, njegov otac kao da je bio nezainteresovan za sinovljeve uspehe.

“To je skoro ubilo moju ambiciju; ali kasnije kada je otac umro, potreslo me je kada sam našao zavežljaj pisama koja su moji profesori pisali predlažući mu da me ispiše sa fakulteta, ukoliko neće da se ubijem prekomernim radom.”

U Gracu, na tim studijama Tesli se rodila ideja o stvaranju obrtnog polja. Kada je jednom od svojih profesora izložio ideju da bi možda bilo moguće pokretati motor bez četkica dobio je sledeći odgovor:

“Možda će gospodin Tesla da uradi velike stvari, ali mu sigurno neće uspeti da uradi ovo. To bi bilo kao kad bi se jedna konstantna privačna sila kao što je gravitacija preobratila u rotacionu. To je perpetuum mobile, nemoguća ideja.”

Godine 1879. Nikola Tesla je dobio svoje prvo nameštenje, počeo je da radi kao pomoćni inženjer u Mariboru. Iste  godine umro mu je otac i da bi ispunio očevu zelju da završi fakultet 1880. Tesla upisuje fakultet u Pragu. Nekoliko godina, koje su usledile, predstavljale su značajan period u karijeri Nikole Tesle. Nakon rada u Budimpešti u Centralnom telefonskom uredu, usledio je izum obrtnog magnetnog polja (februara 1882.). Te iste godine na preporuku svojih predpostavljenih dobio je zaposlenje u Parizu u Edisonovom kontinentalnom društvu. Tu je proveo dve godine na raznim i vrlo odgovornim poslovima a kako njegovo umeće nije moglo da prođe nezapaženo preporučen je i samom Edisonu. Edison je u to vreme bio najznačajnija ličnost tehnike u Americi, heroj elektrike koga je slavila cela nacija. On je Tesli 1884. godine dao posao u svojoj laboratoriji u Njujorku, ali njihova saradnja nije dugo trajala.

Nezadovoljan odnosom predpostavljenih prema svome radu, Nikola Tesla je već naredne 1885. napustio Edisona i uz pomoć nekih investitora osnovao “Tesla Arc Light Co”. U početku, zbog obaveza prema investitorima, morao je da radi u oblasti lučnih svetiljki, ali je nakon toga krenuo u realizaciju svojih projekata iz oblasti polifaznih naizmeničnih struja. Nakon predavanja “Novi sistem motora i transformatora naizmenične struje” 16. maja 1888. koje je odrzao pred Američkim institutom elektroinženjera (AIEE), Tesla je dobio ponudu od firme Vestinghaus (Westinghouse) za otkup patenata iz oblasti polifaznih struja.

Usledile su godine  u kojima je Tesla sa Vestinghausovim inženjerima radio na praktičnoj primeni svojih izuma. Tridesetog jula 1891. Nikola Tesla je dobio američko državljanstvo.

Dobar deo 1892. Tesla je proveo u Evropi. Tu je kroz mnogobrojna predavanja promovisao svoje ideje. Svoje predavanje “Eksperimenti sa naizmeničnim strujama visokih napona i visokih frekfencija” održao je u Engleskoj pred Institutom elektroinženjera i pred Kraljevskim institutom. Isto predavanje ponovio je u Parizu pred interacionalnim društvom električara i Francuskim društvom za fiziku. Stigao je i da jedini put u životu poseti Beograd gde je ostao tri dana. Takode te 1882. godine Tesla je ostao i bez drugog roditelja. Umrla mu je majka i taj gubitak mu je strašno teško pao.

Nakon povratka u Ameriku usledila je nova borba. Zagovornici upotrebe jednosmerne, ujedno i protivnici korišćenja naizmenicne struje osuli su drvlje i kamenje kritikujuci i upozoravajuci na opasnosti koje njena upotreba donosi. Trijumf, u ovom sukobu poznatom kao “Rat struja”, su 1893. odneli oni koji su imali malo više vizionarstva sa sobom. Svetska izložba u Čikagu je te godine bila osvetljena uz pomoć naizmenične struje.

Usledilo je istraživanje na polju bežičnog prenosa signala i energije. Ssvoju ideju i nameru da svoje istraživanje uputi u tom smeru Tesla je javno izneo u govoru prilikom puštanja u pogon elektrane na Nijagarinim vodopadima 1897. Kakav li je bio izraz lica ljudi kojima neko, tek sto su doživeli prenos električne energije na veću udaljenost, priča o prenosu iste bez žica?

Veliku misteriju predstavljaju Teslina istraživanja na ovom polju. Iako je proveo skoro godinu dana u Kolorado Springsu (1899-1900), i vodio iscrpan dnevnik o svojim istraživanjima, do šire upotrebe bežičnog prenosa električne energije do dana današnjeg nije došlo. Tesla je imao nameru da iskoristi gornje slojeve Zemljine kugle kako bi energiju sa jednog preneo na drugi kraj sveta. Neka svoja otkrića opisao je u eseju “Problem povećanja ljudske energije”, koji je izazvao široko interesovanje naučnog i poslovnog sveta.

Verovatno i sam zaintrigiran esejem J.P. Morgan (John Pierpont Morgan 1837-1913), u to vreme jedan od najbogatijih ljudi Amerike, ponudio je finansijsku podršku Tesli. Do saradnje je došlo na projektu “Svetski radio sistem” koji je Tesla vodio u svojoj laboratoriji na Long Ajlendu. Već posle godinu dana 1901. Morgan je naučniku uskratio finansije. Povod za prestanak saradnje je bilo prvo uspesno transantlantsko bežično slanje radio poruke, koje je izveo Markoni (Guglielmo Marconi 1874- 1937). Tesla je Morganu tada priznao da je on tako nešto mogao da učini odavno, ali da to nije cilj njegovog istraživanja. Morgan je bio besan zbog ove, kako je on smatrao, utaje i više nije nikada sarađivao sa Teslom.

Tesla se nekako snalazio na ovom projektu do 1905. kada je i potpuno iscrpeo izvore finansiranja i bio je primoran da ga napusti. Usledile su godine u kojima je on radio na usavršavanju postojećih i patentiranju novih pronalazaka u oblasti mašinstva. Te godine su bile dosta teške za njega. Javnost se podsetila velikog genija 1917. kada mu je dodeljena Edisonova medalja, najveće američko odličje u oblasti tehnike. 1919. Nikola Tesla je objavio svoju autobiografiju kroz seriju članaka u časopisu Electrical Experimenter. Za ljude, koji mu nisu bili bliski, vesti od Tesle su stizale kroz novinske članke u kojima su mogli da pročitaju njegove često i previše senzacionalne izjave.

Izjave poput “Kako signalizirati na Mars” ili “Rasturanje tornada” i nisu baš doprinosile njegovom ugledu. Tada su se više smatrale plodom bujne mašte nego li mogućim naučnim dostignućima. Tesla je nekako opstajao uz pomoć prijatelja i skromne penzije koju je nerado prihvatio od tadašnje jugoslovenske vlade. Njegovo zdravlje se značajno pogoršalo nakon smrti njegovih prijatelja Roberta Andervuda Džonsona (Robert Underwood Johnson) i Ričmonda Pirsona Hobsona (Richmond Pearson Hobson) 1937. Te godine je doživeo i saobraćajnu nesreću - udario ga je taksi dok je prelazio ulicu.

Skoro sam, bez porodice, i samo u društvu sestrića Save Kosanovića (sin Marice Kosanović) i par prijatelja, Tesla se retko pojavljivao u javnosti u poznim godinama svog života. Izuzetak je bila poseta Kralja Petra II Karađorđevića koji je došao da se upozna sa Teslom u njegovom apartmanu u junu 1942.

Godine 1943. petog januara Tesla je pozvao američko vojno ministarstvo. U kratkom razgovoru veliki naučnik je američkoj vojsci ponudio tajne svog super oružja. Oficir nije shvatio o kome se radi i verovatno misleći da je u pitanju šaljivdžija ili ludak obećao je da će se javiti kasnije.

U osamdeset i sedmoj godini u hotelu Njujorker 7. januara 1943. godine prestalo je da kuca srce ovog plemenitog naučnika. U katedrali sv. Jovana Bogoslova 12. januara okupilo se dve hiljade ljudi među kojima je bio veliki broj pronalazača, dobitnika Nobelove nagrade, svetski priznatih imena iz oblasti elektrotehnike, jugoslovenskih diplomata.

Dva dana ranije tadašnji gradonačelnik Njujorka Fiorelo La Gvardija (Fiorello LaGuardia) održao je posmrtni govor koji je radio Njujork direktno prenosio.

…Tesla je bio veliki humanista-čist naučni genije - pesnik u nauci… On je činio izvanredne, zapanjujuce, čudesne stvari u toku svog života. Činio je to jednostavno da bi služio ljudskom rodu- a za svoje usluge nije tražio ništa.
Novac - on za njega nije mario.
Počast - ko je taj neko ko može da počastvuje drugog.
To je bio njegov stav.
Zahvalnost - on je nije očekivao niti je tražio…
Onaj značajni deo Tesle živi u njegovom dostignuću koje je ogromno-skoro nemoguće da se izračuna-koje je sastavni deo naseg života i sastavni deo naše civilizacije, nase svakodnevnice našeg tekućeg napora…”

Posmrtni ostaci jednog od najvećih ljudi, koji su živeli u prošlom veku, nalaze se u muzeju  Nikole tesle u Beogradu u urni idealnog sfernog oblika.

Danas se u svetu ime Nikole Tesle uzvikuje glasno, sa puno poštovanja, što ovaj čovek i zaslužuje. Brojna udruženja, studentske i inženjerske organizacije, čuvaju uspomenu na velikana svetske nauke. O njemu su napisane mnoge knjige, ispričane razne i moguće i nemoguće teorije, ali je samo jedna istina. Nikola Tesla je bio veliki naučnik, čovek bez čijih bi izuma teško mogli da živimo ovako kako živimo - sa puno komfora i slobode koju nam pruža električna struja. Naša je dužnost da, u znak zahvalnosti, ne dozvolimo da se njegovo ime ikada zaboravi.

Rat struja

Krajem XIX veka počela je šira upotreba električne energije. Iako je u to vreme bila nov fenomen, njene pogodnosti su privlačile sve veći broj potrošača. Uporedo sa širenjem električnih mreža povećavao se i broj problema vezanih za njen prenos i distribuciju.

Autor: Saša Stojanović (www.b92.net)

Problemi su proizilazili iz činjenice da je u upotrebi bila jednosmerna struja (DC-direct current) koja je imala svoje mane. Na električnim vodovima dužina i od samo jednog kilometra padovi napona su bili preveliki, bilo je velikih gubitaka pri transportu električne energije. Zatim, nije bilo moguće jednim električnim vodom dovesti različite napone do potrošača koji su tako nešto zahtevali. Na primer, nekim fabrikama je bio potreban jedan naponski nivo za osvetljavanje, a drugi za pokretanje motora. To je iziskivalo zasebne vodove, što je pak značajno povećavalo troškove prenosa ovog sve više traženog vida energije.

Usled novonastalih problema javila su se dva suprotna viđenja rešenja. Na jednoj strani bili su pobornici nastavka korišćenja jednosmerne struje među kojima je bio i Tomas Edison. Njihovo rešenje predviđalo je smeštanje proizvodnje blizu potrošača, tako da bi bilo nepotrebno koristiti dugačke vodove. U drugoj grupi inženjera i biznismena, među kojima je bio Nikola Tesla, imali su drugačije mišljenje. Oni su smatrali da je bilo neophodno uvođenje potpuno novog sistema proizvodnje prenosa i distribucije električne energije. Taj sistem, koji su oni zagovarali, zasnivao se na Teslinom polifaznom sistemu naizmenične struje (AC-alternating current). Ova dva suprotna mišljenja su izrodila sukob koji je u istoriju ušao pod nazivom „Rat struja“. Taj sukob je od dva saradnika Tesle i Edisona stvorio dva protivnika.

Tesla je 1882. godine počeo da radi u Edisonovom ogranku u Parizu. Dve godine kasnije 1884. po dolasku u Ameriku, Tesla je nastavio rad za Edisona u njegovoj laboratoriji u Njujorku. Iako su im se ideje sukobljavale Tesla je izuzetno cenio Edisona, a o njihovom prvom susretu rekao je:

„Susret sa Edisonom bio je značajan događaj u mom životu. Zadivio me je taj izuzetan čovek koji je tako mnogo postigao, bez pravovremenog obrazovanja i naučnog iskustva. Ja sam učio desetine jezika, proučavao književnost i umetnost, a najbolje godine svoga života sam proveo po bibliotekama čitajući sve što bi mi došlo do ruke, od Njutnovih Principa do romana Pola de Koka i osetio sam da sam uludo protraćio najveći deo svog a života. Međutim ubrzo sam shvatio da je to bilo najbolje što sam mogao da uradim“.

Različiti pogledi na budućnost elektrifikacije između ove dvojice genija uslovili su njihov razlaz. Prava je šteta što se to dogodilo, jer ko zna kakve bi se blagodeti za čovečanstvo izrodile iz njihove saradnje. Već 1885. dvadesetdevetogodišnji Nikola Tesla osnovao je svoju sopstvenu kompaniju „Tesla Arc Light Co“. U svojoj laboratoriji je radio na usavršavanju svojih pronalazaka i na stvaranju novih. Od napuštanja Edisona pa do 1888. godine Tesla je patentirao veliki broj pronalazaka iz oblasti polifaznih struja.

Uvideo je da postojeće probleme u prenosu električne energije naizmenična struja može da reši, pre svega zbog lakoće kojom se mogu menjati naponski nivoi pomoću transformatora. Takođe pogodnost u distribuciji je bila u tome što se za neku snagu pri velikim naponima imala relativno mala struja, a kako veličina struje najvećim delom utiče na gubitke električne energije pri prenosu, ovo je bilo izuzetno povoljno.

Tesla je svoja otkrića i saznanja predstavio 16. maja 1888. pred Američkim institutom elektroinženjera, kada je održao predavanje: „Novi sistem motora i transformatora naizmenične struje“. Iste godine Džordž Vestinghaus, i sam pronalazač i preduzetnik, otkupio je Tesline patente u oblasti polifaznih struja, videći u njima rešenje za probleme koji su se javljali pri korišćenju jednosmerne struje. Tesla je napisao:

„Džordž Vestinghaus je za mene bio jedini čovek na svetu koji je u datim okolnostima mogao da preuzme moj sistem naizmeničnih struja i da dobije bitku protiv predrasuda i moći novca. On je bio veličanstveni pionir, jedan od istinskih svetskih plemića kojim se Amerika može ponositi i kome svet duguje beskrajnu zahvalnost.“

U naredne dve godine Tesla je uz pomoć Vestinghausovih inženjera usavršavao svoje patente kako bi ih podesio za praktičnu realizaciju.

Ulaskom u partnerstvo sa Vestinghausom i proizvodnjom generatora i motora naizmenične struje, nije sve bilo gotovo. Moćna propaganda, kojoj su pobornici jednosmerne struje pribegavali, bila je na njihovoj strani. Da bi dokazali da postoji opasnost od naizmeničnih struja Edison i njegovi saradnici su ubijali naizmeničnom strujom razne životinje, a ovo je kulminiralo egzekucijom jednog slona.

Snimak ovog događaja Edison je prikazivao na skupovima na kojima je govoro protiv naizmenične struje. Strah od novog i malo poznatog bio je njegov saveznik. Edison je imao običaj da kaže da je jednosmerna struja kao reka koja mirno teče i uliva se u okean, a naizmenična struja kao bujica koja ruši sve pred sobom i plavi preko nasipa.

Ipak progresu se nije moglo stati na put. Povodom proslave 400 godina od Kolumbovog otkrića Amerike, u Čikagu je 1893. godine priređena prva sveelektrična svetska izložba. Za posao osvetljavanja su se prijavile Dženeral elektrik (General Electric Company), koja je u međuvremenu preuzela Edisonovu kompaniju i Vestinghausova kompanija.

Cena koju je Dženeral elektrik dostavio bila je milion dolara. Najveći troškovi su se odnosili na bakarne provodnike koji bi se koristili za prenos jednosmerne struje. Njihovu ponudu pokopala je Vestinghausova koja je bila upola manja.

Svetsku izložbu je 1. maja 1893. godine svečano otvorio tadašnji američki predsednik Grover Klivlend. Uključivši stotinu hiljada šljaštećih lampi osvetlio je celo sajmište, a prizor koji se tada mogao videti na sajmištu jasno je dao do znanja posetiocioma da je budućnost elektrike u naizmeničnoj struji. „Grad svetla“ je bio delo Tesle i Vestinghausa a napajalo ga je oko devet megavata električne energije dobijene iz generatora takođe smeštenih na sajmu. U Velikoj Hali elektrike Tesla je ponosno prikazao svoj polifazni sistem proizvodnje i prenosa naizmenične struje. Taj sajam je posetilo dvadeset i sedam miliona ljudi koji su bili svedoci pobede Teslinih izuma u „Ratu struja“.

Nakon ovog događaja više od osamdeset procenata potraživanih električnih uređaja bili su vezani za naizmeničnu struju. Od odustajanja od jednosmerne struje ipak nije u potpunosti došlo. Potrošači koji su bili u mreži jednosmerne struje koristili su je i dalje, ali su vremenom i oni polako prelazili na AC sistem. Poslednjih 1600 potrošača, sa Menhetna, isključena su sa DC mreže 2005. godine. Jednosmerna struja se danas uglavnom koristi u automobilima, kao i u mnogim prenosnim uređajima koji zahtevaju upotrebu električne energije smeštene u baterijama. U električnoj mreži, za proizvodnju i distribuciju električne energije, koja čak i danas uzima sve više maha, preovladava upotreba naizmenične struje. Najveće zasluge za to pripadaju svakako Nikoli Tesli.

Istorija elektroenergetike

Elektricitet je postao predmet interesovanja naučnika krajem 17. veka uz radove Vilema Džilberta. Tokom naredna dva veka načinjena su važna otkrića, poput sijalice sa užarenim vlaknom i Voltinog stuba. Najveće otkriće u elektroenergetici bilo je otkriće Majkla Faradeja iz 1831. koji je dokazao da promena magnetnog fluksa indukuje elektromotornu silu u namotaju žice, princip poznat po imenu elektromagnetna indukcija koji objašnjava rad generatora/elektromotora i transformatora.

Godine 1882. Tomas Edison i njegova kompanija su izgradili prvu elektranu na svetu u ulici Perl u Njujorku. U toj elektrani je ranilo nekoliko generatora koje su pokretale parne turbine i koji su u početku opsluživali oko 3.000 sijalica za 59 potrošača. Elektrana je proizvodila jednosmernu struju, a kako u to vreme jednosmerna struja nije mogla biti transformisana na viši naponski nivo kako bi se smanjili gubici tokom prenosa, najveća udaljenost od generatora do prijemnika je bila oko 800 metara.

U Londonu su iste godine Lusijen Golar i Džon Dikson Gibs predstavili prvi transformator koji se mogao koristiti u mreži. Praktična vrednost Golarovog i Gibsovog transformatora je bila prikazana 1884. u Torinu, gde je taj transformator korišćen da osvetli oko 40 kilometara pruge energijom iz jednog generatora naizmenične struje.Uprkos uspehu ovakvog sistema, njih dvojica su napravili nekoliko grešaka, od kojih je najveća to što je primare transformatora vezao na red, tako da je uključenje ili isključenje jedne lampe uticalo na ostale lampe u liniji, jer transformatori nisu bili jednako opterećeni. Nakon demonstracije, američki preduzetnik Džordž Vestinghaus je kupio nekoliko transformatora i Simensov generator i naložio je svojim inženjerima da eksperimentišu u nadi da će ih poboljšati za upotrebu u komercijalnim energetskim sistemima.

Vilem Stenli, jedan od Vestinghausovih inženjera, je uočio da je problem u vezivanju na red i takođe je došao do zaključka da će gvozdeno jezgro oko koga bi se namotali primarni i sekundarni namotaji smanjiti gubitke usled rasipanja fluksa. Sa ovim idejama, Stenli je konstruisao mnogo napredniji transformator za naizmenične mreže u Grejt Baringtonu 1886. Nikola Tesla je tokom 1887. i 1888. patentirao niz pronalazaka, uključujući i patent za dvofazni asinhroni motor. Iako se Tesli ne mogu pripisati zasluge za izgradnju prvog asinhronog motora, njegov dizajn motora je, za razliku od drugih, bio praktičan za industrijsku upotrebu.

Do 1890ih proizvodnja električne energije je uzela maha, a kompanije su izgradile na hiljade električnih mreža (i za jednosmernu i z a naizmeničnu struju) u Sjedinjenim Državama i Evropi, koji su uglavnom bile posvećene obezbeđivanju električne energije za osvetljenje. Tokom ovog vremena je izbio oštar sukob između Edisona sa jedne strane i Vestinghausa i Tesle sa druge, poznat kao Rat struja, oko toga koji je način prenosa (jednosmernom ili naizmeničnom strujom) bolji. Godine 1891. Vestinghauz je izgradio prvu mrežu koja je bila projektovana i da pogoni i elektromotore, a ne da samo obezbeđuje električno osvetljenje. Ta mreža je napajala sinhroni motor u Teluridu, dok je motor startovao Teslin asinhroni motor. Sa druge strane Atlantskog okeana, Oskar fon Miler je sagradio trofaznu električnu mrežu naponskog nivoa 20 kV dugu 176 km od Laufen am Nekara do Frankfurta na Majni. Godine 1895. nakon dugotrajnog procesa donošenja odluke, odlučeno je da se od hidroelektrane na Nijagarinim vodopadima prenosi električna energija do preko trofazne mreže naizmenične struje naponskog nivoa do 11 kV do grada Bafala. Nakon završetka ove hidroelektrane, za nove električne mreže su se sve češće uzimala naizmenična struja.

Iako su zadnje dve decenije 19. veka bile ključne decenije u razvoju elektroenergetike, njen razvoj se nastavio i u 20. i 21. veku. Godine 1936. puštena je prva HVDC linija koja je koristila diode na bazi živinog luka, a povezivala je Šenektejdi i Mekanikvil. HVDC je prethodno bio postizan vezivanjem generatora jednosmerne struje na red, mada je ovaj sistem trpeo zbog male pouzdanosti. Godine 1957. Simens je predstavio prvi ispravljač na bazi poluprovodnika (koji su danas standard u HVDC sistemima), međutim, sve do početka 1970ih ta tehnologija nije bila korišćena u komercijalnim električnim mrežama. Godine 1959. kompanija Vestinghauz je predstavila prvi prekidač koji je koristio gas SF 6 kao medijum u kome se odvija prekidanje i gašenje električnog luka.SF 6 je daleko bolji dielektrik od vazduha, a njegova upotreba je znatno smanjila dimenzije prekidača i transformatora. Mnoga važna unapređenja su došla iz polja informacionih tehnologija i telekomunikacija. Na primer, razvoj računara je omogućio da se proračun tokova snaga vrši brže što je omogućilo mnogo bolje planiranje električnih mreža. Napredak u informacionim tehnologijama i telekomunikacijama je takođe omogućio daljinsku kontrolu nad generatorima i prekidačima u mreži.

Djordje Stanojevic

 

Prva hidroelektrana u Srbiji je bila puštena 1900. godine i to sa Teslinim sistemom višefaznih struja, elektrocentrala „Pod gradom“ u Užicu na Đetinji. Zaustavljena 1970, pa ponovo pokrenuta 2000. i radi i danas.

Druga hidrocentrala je puštena na rečici Vučjanka u blizini Leskovca 1903. godine. Radi i danas. Za ove dve i još mnoge hidrocentrale sagrađene pre Prvog svetskog rata u Srbiji zaslužan je Đorđe Stanojević.

Đorđe M. Stanojević (Negotin, 7. april 1858 — Pariz, 24. decembar 1921) je bio srpski fizičar, profesor Velike škole, profesor i rektor Beogradskog univerziteta. Zaslužan je za uvođenje prvog električnog osvetljenja i izgradnju prvih hidroelektrana u Srbiji.

Rođen je 7. aprila 1858. godine u Negotinu, gde je završio četiri razreda osnovne škole i četvororazrednu nižu gimnaziju. Više razrede gimnazije završio je u Beogradu, zatim je 1877. upisao Prirodno-matematički odsek Filozofskog fakulteta u Beogradu. Tih godina je, još kao visokoškolac, pisao svoje prve stručne radove. Godine 1881. diplomirao je na Velikoj školi u Beogradu i profesor Kosta Alković ga je zadržao kao asistenta pripravnika na Katedri za fiziku. Iste godine boravio je u Parizu na prvoj međunarodnoj izložbi o elektricitetu. Na položaju asistenta je ostao do 1883. godine kada je položio profesorski ispit iz fizike, mehanike i astronomije. Iste godine je postavljen za profesora fizike u Prvoj beogradskoj gimnaziji.

Tokom više desetleća rada, pored pitanja elektriciteta i njegove upotrebne vrednosti, bavio se i istraživanjima iz oblasti fizike, mehanike, astronomije, kao i novim tehničkim pronalascima: fotografijom u boji, rashladnim uređajima i drugim oblastima. U periodu od 1883. do 1887. godine bio je, kao pitomac Ministarstva vojnog, na studijama i radu u najpoznatijim astronomskim i meteorološkim opservatorijama Evrope (Potsdam, Hamburg, Medon, Grinič, Kju, Pulkovo). Zbog svojih rezultata dobio je poziv od strane Pariske opservatorije da učestvuje u naučno-istraživačkoj ekspediciji radi proučavanja Sunca i to u Petrovsku gde je učestvovao u proučavanju potpunog pomračenja Sunca, a dve godine kasnije i u drugoj naučno-istraživačkoj ekspediciji radi proučavanja Sunca i termičkog spektra u Sahari. Za to vremene, i nešto kasnije, objavio je nekoliko naučnih radova iz astrofizike u izdanjima Pariske akademije nauka. To su prvi naučni radovi iz astronomije uopšte kod Srba.[1]

Često je boravio u evropskim gradovima gde je učestvovao na skupovima i izložbama iz raznih oblasti nauke i tehnike, prikupljao znanja i iskustva koja je, odmah potom, pokušavao preneti u svoju zemlju. Zaslužan je za uvođenje prvog električnog osvetljenja u Beograd i tadašnju Srbiju, krajem osamdesetih godina 19. veka, umesto do tada preovlađujućeg gasnog osvetljenja. To je Beograd uvelo među prve prestonice Evrope sa potpuno električnim osvetljenjem.

Bista Đorđa Stanojevića ispred zgrade beogradske elektrodistribucije u Masarikovoj ulici

Godine 1887. postao je redovni profesor fizike i mehanike na Vojnoj akademiji, a 1893. je postao redovni profesor eksperimentalne fizike na Velikoj školi u Beogradu. Sredinom prvog desetleća dvadesetog veka je postao redovni profesor Univerziteta u Beogradu, a 1909. godine i dekan Filozofskog fakulteta u Beogradu. Školske 1913/1914. godine postavljen je na mesto rektora Beogradskog univerziteta, i na tom mestu ostao sve do 1919. godine. Bio je prijatelj i poštovalac dela Nikole Tesle, napisao je knjigu „Nikola Tesla i njegova otkrića“, Beograd, 1894. godine.

Više godina je radio na izučavanju mogućnosti izgradnje električnih centrala u Srbiji, a naročito mogućnosti korišćenja vodnih tokova u tu svrhu, proučavao je hidroenergetske potencijale reka u Srbiji. Zaslužan je za izgradnju prvih hidroelektrana u Srbiji: Užice na Đetinji, Vučje na Vučjanci, Niš na Nišavi, Veliko Gradište na Peku, Vlasotince na Vlasini, Ivanjica na Moravici i Zaječar na Timoku. Konstruisao je i Beogradsku termocentralu, a zaslužan je i za prvo demonstriranje radija 1908. godine u Beogradu.

U svojim predavanjima na Fizičkom institutu Velike škole, juna 1901. godine, Stanojević je zaključio da „...Vodopad koji najviše snage u sebi ima, bez sumnje je vodopad Vučjanskog potoka blizu sela Vučja“, oko 17 kilometara daleko od Leskovca. Na tom mestu, voda pada u nekoliko skokova, koji nisu daleko jedan od drugoga i nose razne nazive kao: Dev Kazan, Đokin Vir, itd., sa visine veće od 100 metara. Količina vode iznosi pri maloj vodi oko pola kubnog metra, te i snaga koju taj vodopad može da dâ, izneće oko 500 parnih konja. Po želji nekoliko uglednih građana Leskovca, prostudirao sam pitanje o dovodu te snage u Leskovac i našao da bi se ono na srazmerno lak način moglo izvesti. Za prvo postrojenje imalo bi se uzeti 500 parnih konja podeljeno na dve turbine i dinamo mašine od po 150 konja. Na taj način bi, prema potrebi, radila samo jedna turbina, ili obe, a u izvesnim slučajevima služile bi jedna drugoj za rezervu.“

Umro je 24. decembra 1921. godine u Parizu. Elektroprivreda Srbije povodom svog dana, 6. oktobra, dodeljuje priznanje „Đorđe Stanojević“ za doprinos u razvoju srpske elektroprivrede

Istorijat Elektroprivrede Crne Gore