 |
||||
Sajt EE postoji od 2006. godine, sa namerom da se sve informacije iz elektroenergetike, nadju na jednom mestu.
 ..........
VESTI SRBIJA - više vesti - pretraga vesti |
||||
Obnovljivi izvori su najbolji put za Srbiju – pre nego nuklearka 8 Okt 2025 - novaekonomija Energetika je stigla u tačku kada je prepoznato da dekarbonizacija na ovaj ili onaj način mora da krene, ili bolje rečeno, da se ubrza. Dekarbonizacija podrazumeva napuštanje fosilnih goriva (ugalj, nafta i gas), uz istovremeno okretanje prema obnovljivim izvorima energije (OIE). Za Evropu je to posebno važno jer je ona energetski siromašna fosilnim gorivima, a mi delimo sudbinu Evrope, kaže u intervjuu za Novu ekonomiju profesor Nikola Rajaković, predsednik Saveza energetičara, koji je nedavno predstavio publikaciju o stanju elektroenergetike u Srbiji. Profesor Rajaković je optimista po pitanju perspektive obnovljivih izvora u Srbiji, a za našu redakciju govorio je i o tome da li je za Srbiju možda bolja opcija razvoj nuklearne energetike, da li postoje otpori prelasku na čistije izvore energije, ali i kakvo je trenutno stanje naše energetike i može li ona da podrži tako krupne promene kakve zahteva prelazak na sunce i vetar kao značajne energetske izvore i posledično na smanjenje učešća uglja u ukupnoj proizvodnji. * Kada vam kažu, da Srbija i dalje ima uglja za još 50-60 godina, šta vi kažete na to? U tom kontekstu dva su aspekta značajna. Prvi je da za energetiku ni tih 50 godina nije daleko, a drugi da su tehnologije kojima mi danas koristimo ugalj sa vrlo niskom efikasnošću (objektivno ispod 30 odsto). Dakle, ugalj je resurs koji naša generacija ne treba da iskoristi do kraja, već treba da ga ostavimo za naše naslednike koji će sa novim tehnologijama možda umeti da ga koriste na jedan daleko sofisticiraniji način. * Na panelu koji ste nedavno organizovali i na kom je predstavljena situacija u srpskoj elektroenergetici, utisak je bio da su svi prisutni, a tu su bili svi iz EPS-a, Elektromreže, EDS-a, regulatora itd, svi su se oni manje-više teorijski slagali da su nam potrebni dekarbonizacija i obnovljivi izvori, ali ako može ne baš sad i ne baš odmah? Taj narativ i takvo razmišljanje je prisutno, međutim, mislim da smo stigli do kritične tačke, jer naši proizvodni kapaciteti na lignit neće moći proizvesti onoliko koliko nam je potrebno. Naime, oprema je sve starija, ispadi agregata su sve češći, proizvodnja sve manja. I kada se sabere ima se preko 1.000 MW u termoenergetskom sektoru koji moraju da budu ugašeni (eventualno da služe kao neka strateška rezerva). Zamenska proizvodnja ima danas smisla samo i jedino iz OIE. Govorilo se da mreža to ne može da integriše. Međutim, danas imamo studije koje su utvrdile da je mreža sposobna za taj odgovoran zadatak. Uostalom i zvanični akti Srbije kažu da 2030. bez problema možemo 3.500 MW da integrišemo u mrežu. * Što bi bio koliki procenat? Mi težimo da imamo blizu 45 odsto električne energije iz OIE, recimo do 2030. (ova cifra uključuje proizvodnju iz velikih hidroelektrana). * Znači, ono što mi želimo nije toliko veliki postotak iz solara? Nije za potcenjivanje. Ako imamo 1.000 megavata iz solara oni proizvedu oko 1,2 TWh godišnje, a vetar će proizvesti preko 1,5 TWh godišnje. Znači u proseku, ako se plan ostvari, mi ćemo 2030. imati pet, šest teravatsati iz sunca i vetra. Na ukupnu proizvodnju od oko 35 TWh to je značajan udeo. * Zašto se onda struka toliko tome protivi? Ja ne znam da se neko protivi, sem sporadično. Tu je glavno pitanje – ko će vući taj teret? Pre određenog broja godina smo razmišljali da bi to stvarno mogli biti privatni investitori koji treba da ulažu u obnovljive izvore, i to najbolje domaći, tako da sve ostane u Srbiji, međutim, pokazuje se da to nije dovoljno. Mora i onaj ko je najveći igrač da investira, a to je EPS. Premalo je ovo što EPS sada ima 66 MW u vetru i 10-ak u suncu, EPS to mora višestruko da uveća. Uveren sam da EPS na tome intenzivno radi. * A zašto je EPS tako spor u tome? Ima jako puno razloga. Jedan je prirodna inercija velikog sistema u kom se jako teško donose odluke. Drugi razlog je finansijski, jer EPS sve što ostvari kao profit mora da gura u rudarski sektor ili u termoelektrane, jer ih je zahtevno održavati pošto su previše stare. Tu nikog nema da podrži EPS u tome, jer se u Evropi više ne može dobiti ni cent za kreditiranje vađenja lignita i za loženje lignita u termoelektranama. * Dakle, država je ta koja nedovoljno podržava EPS da bi on mogao brže da sprovede tu tranziciju? Tako je. Razvojni model je prilično jednostavan i ima tri ključne tačke: projekte izgradnje novih OIE, projekte skladištenja energije i projekte razvoja mreže. EPS treba samo da izađe u susret tome. EMS je u poziciji da može da apsorbuje značajne iznose proizvodnje iz OIE. Naravno ne neograničeno, ali u EMS-u su uspostavili dosta korektnu proceduru za procenu njihovih kapaciteta za integraciju OIE. * Da li su potrebna velika ulaganja u tu mrežu da bi mogla to da uradi? Ne dramatična. Realno je to izvodljivo. * Kako ćemo mi to da balansiramo, jer vetra malo ima malo nema, sunca malo ima malo nema? To je nova oblast, za koju su potrebna nova znanja i mi tu oblast zovemo fleksibilizacija elektroenergetskog sistema. Najkraće rečeno, mora se imati skladište i mora se imati mogućnost da se reaguje na svim vremenskim skalama – počev od milisekundnog područja gde se mora reagovati na brze disbalanse pa preko 15-minutnog, satnog, dnevnog i sedmičnog. * Već vidim ljude koji su protivnici prelaska na obnovljive izvore koji će reći “i na kraju morate imati termoelektrane da vam pomažu”. Ali one su već tu, one čekaju kao hladna rezerva. * U nekom trenutku ćemo tehnološki napredovati toliko da to više neće biti potrebno? Neće biti termoelektrane više potrebne jer se fleksibilizacija razvija neslućenom brzinom. Tradicionalno, skladišta su najpre građena kao reverzibilne hidroelektrane. Jednu smo (RHE Bajina Bašta) pre više od 30 godina izgradili zbog termoelektrana i prirode profila potrošnje u Srbiji. I tad je bilo protivnika toga. Jako bi bilo poučno za sve ljude koji sada učestvuju u diskusijama o fleksibilizaciji kada bi čuli ondašnje diskusije. Reverzibilna HE Bajina Bašta je po pravilu noću punila svoje akumulaciono jezero a praznila ga je u satima sa vršnim opterećenjima. Danas u uslovima tržišta okolnosti su promenjene ali ostaje logika: kupi jeftino – prodaj skupo. Sada su stigle i baterije. One služe za one situacije kada se mora brže reagovati, u milisekundama, pa do 15-tominutnih i satnih intervala. Dakle, one su veoma pogodne za bilansiranja u vremenskim intervalima do nekoliko sati. Kao tehnologija skladištenja otvara se i sprezanje sektora – to znači da viškove električne energije pretvorimo u drugi vid energije, u toplotu ili u vodonik ili da napunimo baterije električnih automobila. * Kada imamo suviše sunca i suviše vetra u odnosu na potrošnju u tom trenutku, mi taj višak, umesto da ga bacamo, skladištimo kao toplotnu energiju koja može dugo da stoji? Ideja je da se energija pretvori u nešto drugo – u toplotu, uskladišti u baterije električnih automobila ili konvertuje u vodonik. Vodonik se vidi kao važna karika u budućem energetskom miksu. Ostaje još dosta otvorenih pitanja kod te tehnologije, ali vodonik je fenomenalan energent koji u industriji može da zameni bilo šta. Vodonik je nezgodan za transport, pa se od njega često proizvodi amonijak. Prema jednoj vrlo ozbiljnoj studiji, prognoza je da će se u 2050. godini 95% brodova voziti na amonijak. Ostaje činjenica daje vodonik još uvek skup. Danas je najniža cena oko pet dolara po kilogramu. A kada vodonik postaje pobednik? Kad cene padnu na ispod dva dolara. Neće to biti tako brzo, ali tu nastupa ovo što se zove ekonomija obima. Da se podsetimo – kada se videlo da su solarni paneli i baterije pobednici? Pa onda kada su Kinezi enormno povećali proizvodnju. A oni su se sada prihvatili i elektrolizera pomoću kojih se proizvodi vodonik. Zaključak je jasan. Da se vratim na trenutak na fleksibilizaciju. Na sedmičnom horizontu mi imamo reverzibilnu HE Bajina Bašta, ali onda na drugom mestu zaista dolaze baterije, a na trećem mestu pretvaranje toplote u vodonik ili skladištenje viškova energije ioz OIE u naše baterije u automobilima. Postoji još mnogo tehnologija za fleksibilizaciju sistema (preko 15). Potrebno je istaći da je najjeftinija opcija upravljanje potrošnjom. Potrošnju u domaćinstvima, industriji i drugde potrebno je prilagoditi u što većoj meri profilima proizvodnje energije iz sunca i vetra. Dovoljno je da svaki uređaj ima IP (Internet Protocol) adresu i tada njime možemo da daljinski upravljamo. Većina tih poslova ne može da se uradi bez pametnih mreža i digitalizacije. U ukupnom kontekstu mora se i distribuirana proizvodnja na optimalan način uključiti u energetsku jednačinu. To je proizvodnja sa krovova domaćinstava, fabrika, ustanova, ali i proizvodnja iz malih elektrana postavljenih na zemlji – proizvodnja geografski i funkcionalno distribuirana. Procene su da će ukupne svetske energetske potrebe (ne samo za električnom energijom, nego za svim energentima) do jedne trećine biti podmirivane odozdo, od naših malih distribuiranih proizvodnih jedinica. * Nama se rasturio ceo elektroenergetski sistem pre 3,5 godine, a vi nama kažete da ćemo putem smart grida da centralizovano upravljamo svim sistemima? Hoćemo, uveren sam da su tehnologije spremne – još organizaciono da se unapredimo! * Koliko je novca, vremena i intelektualnih i organizacionih resursa za to potrebno? Kapacitete za to mi imamo. Prvi korak u tome je stvarno pametna mreža sa njenim početnim elementima, a to je pametno brojilo. Smatram da je to krenulo i mislim da je to nezaustavljiv proces. * Šta ćemo da radimo sa činjenicom da tokom godine imate ogromne sezonske promene, sa velikom proizvodnjom iz sunca leti, ali mnogo manjom zimi? Tako je, ali sunce i vetar se dobro dopunjuju, to je vrlo poznata komplementarnost i sezonska, a i dnevna. Vetar je apsolutno dokazano svuda ipak jači noću – tu je jedna vrsta pomoći – a druga vrsta pomoći je naravno skladištenje energije. * Gde da akumuliramo? Za sedmične i višesedmične akumulacije Srbija ima pored Bajine Bašte bar još 10-ak dobrih lokacija za reverzibilne HE. Kada bi se te lokacije izgradile kao RHE (ističe se jedna lokacija iznad Malog Zvornika) Srbija bi odatle mogla da pune tri sedmice drži ceo svoj konzum. Pri tome treba istaći da za ove nove RHE jesu potrebne visoke investicije, ali ne i neka enormna ulaganja. * Kad ste pomenuli baterije, dokle se zapravo stiglo sa razvojem baterija koje mogu da budu održivi sistem skladištenja? Crna Gora sada uvodi jedno baš takvo baterijsko postrojenje da pomogne njihovoj elektromreži. Sa teorijskog gledišta baterijska postrojenja su i generator i potrošač, ona injektiraju snagu i u jednom i u drugom smeru i kao takva, to su izuzetno dragoceni resursi za integraciju OIE. To je i tržišno važno jer ako se prate cene na evropskim berzama poslednjih 10 godina videćemo da su cene oko podneva kada je solarna proizvodnja najmoćnija ozbiljno padale. Šta baterija treba da radi? Primeniti pravilo: kupi jeftino, prodaj skupo. Ta razlika između večernjih sati, kada su u Evropi najviše cene, i sati kada je najjeftiniji kilovatsat dostiže i do 100 evra po megavatsatu u toku jednog dana, tako da je ekonomska logika čvrsta. Nadalje, baterije će se još brže otplaćivati kad se uključe plaćanja za usluge regulacije frekvencije i regulacije napona. To su te pomoćne usluge za koje su potrebne brze intervencije koje omogućavaju baterije, sprečavajući da frekvencija ode nadole i ugrozi stabilnost sistema. Za tu uslugu se u EU već dobija novac, a to stiže na Balkan punim jedrima i otuda ovo što je „prvijenac“ u regionu, baterijsko postrojenje u Nikšiću od 60 megavata puta četiri sata, to je 240 megavatsati, tako da je to već ozbiljan kapacitet skladištenja za kraće vremenske periode. * Koliki je to nivo investicija kod njih? To je ispod 50 miliona evra. * Uporedite nam to rešenje sa reverzibilnom HE (RHE) koja ima sličnu funkciju? RHE su u pogonu svakako sporije, ali nesporno povoljne za višesatne intervencije na dnevnom nivou. Naša planirana RHE Bistrica od 650 megavata će koštati do 2,5 miliona evra po megavatu. To jeste uporedivo po kapacitetu, ali vodu imate za 24 ili 48 sati, a baterije maksimalno za četiri sata. Važno je da su cene baterija drastično pale i važno je razumeti da su obe tehnologije potrebne i u velikoj meri komplementarne. * Kakvo je stanje sa tržištem komercijalnih baterija? Ne mora se u Kinu, Italija je već napravila značajan broj baterijskih postrojenja a i sve evropske razvijene zemlje već imaju baterijska postrojenja. Tipično se grade baterijska postrojenja sa brzinama pražnjenja i punjanje od dva ili četiri sata. * I sad posle svega ovoga, mnogi će reći, zašto razmišljate o svim ovim složenim sistemima i uklapanjima, zašto jednostavno ne napravimo nuklearnu elektranu? To je sigurno jedno od važnih pitanja. Nuklearka je gotovo idealna za eksploataciju, ali je teško stići do te tačke jer je put do nuklearke jako skup. Otvara se tu nekoliko ključnih pitanja. Čini se da je danas glavna tehnološka konkurencija za male zemlje koje već nemaju nuklearke upravo konkurencija između vodonika i nuklearki. Za Srbiju više navijam za vodonik. Kada sa običnim ljudima danas razgovaram, kod njih je i dalje prisutno sećanje na Nagasaki, Hirošimu, na ostrvo Tri milje, na Černobilj i Fukušimu. Međutim, tu čovek mora biti korektan i reći da je nivo bezbednosti nuklearki danas podignut na neuporedivo viži nivo u odnosu na prvu generaciju nuklearki, a danas mi govorimo o 3+ generaciji. Nuklearke nose određeni, rekao bih skriveni rizik i unose time izvesnu dozu skepse u javnosti. Mi smo objektivno u Srbiji tehnološki jako udaljeni kada se radi o nuklearnim tehnologijama i prvo se taj kadar mora ojačati. Mi tu dosta kasnimo u odnosu na svet, treba tu dosta učenja, ali to nije nesavladivo. Drugo, kako skladištiti radioaktivni otpad? Moraćemo nekog plaćati za to. Treće, mi nemamo svoj uranijum, što znači da ga moramo kupovati, a to znači neviđeno veliku zavisnost, to je i geopolitička tema. Kako da odaberemo strateškog partnera za nuklearne tehnologije? Ako uzmete Ruse – Francuzi, Amerikanci i zapadna Evropa gledaće na to maksimalno negativno i gledaće da nam sapliću noge. * Zar nismo izabrali Francuze? Ne, to još nije izabrano, napravili su studiju, ali ništa još nije izabrano i trenutak izbora je ipak još daleko. Ja bih rekao da je taj geopolitičko-strateški rizik ogroman. Onog trenutka kada potpišemo s nekim ugovor o gradnji nuklearke i kupovini uranijuma, mi postajemo od njega energetski i šire zavisni u narednih 100 godina u svakom pogledu. U pogledu tehnologije, održavanja, uvoza goriva, skladištenja radioaktivnog otpada i njegovog procesiranja. Da li smo mi spremni na toliku energetsku zavisnost? Ja lično ne, osim ako moramo. Ja ću potpisati da gradimo nuklearku kada shvatim da ne znamo da rešimo svoju energetsku jednačinu na drugi način. Niko ne treba da je protiv nuklearki već sve opcije treba pažljivo analizirati. Pored toga za nuklearne tehnologije treba ponoviti da nisu obnovljivi izvor energije – jer je uranijum kao gorivo neobnovljiv. Ali, s druge strane, nuklearne tehnologije imaju najmanji ugljenični otisak (čak manji i od solarnih elektrana). * Ako gradimo nuklearku potrebna je decenija da se izgradi, a projekti često probijaju rokove. Koliko uopšte košta nuklearka od recimo jedan gigavat – ovde se najčešće pominje cifra od 10 milijardi evra? To je jako skupo. Mislim da će koštati samo više. * Kad ne bi koštala više, nego samo 10 milijardi, šta Srbija alternativno može da uradi sa tim novcem u svojoj energetici ako odabere OIE i da li će joj i za te projekte trebati 10 ili 20 godina? Solarnu elektranu možemo imati u roku od dve godine, a nuklearku za 25, s tim što gigavat solarne elektrane danas košta oko 600 miliona evra. To nije ekvivalent gigavatu nuklearke u smislu proizvodnje energije, jer ona može proizvesti oko 8 teravatsati, a solarna elektrana može proizvesti oko 1,5 teravatsat na godišnjem nivou. Ali pet gigavata iz sunca i četiri gigavata iz vetra sa potrebnim resursima za fleksibilizaciju, što je cenovno ekvivalent nuklearki, daje i više energije i za Srbiju je povoljnije jer smo energetski nezavisni. * Da li za taj ili manji novac možemo da dobijemo ekvivalentan ili bolji sistem i u isto vreme brže? Po mom dubokom uverenju da. Zato se ja i zalažem za ovo. Potrošnja struje Jedan od problema u našoj elektroenergetici je i velika potrošnja struje i generalno energije po domaćinstvu. Kako to rešiti? Kad pogledate naše kuće po Srbiji, njihovi spoljni zidovi su u dobroj meri crvene boje jer nema toplotne izolacije, zgrade su bez fasada. Nisu nam potrebne termovizijske kamere da zaključimo koliki su tu toplotni gubici! Ja bih predložio da se za takve kuće podigne porez. Kao vlasnik, ako ne želite da poboljšate termički omotač zgrade tada morate platiti bar pet puta veći porez na svoju nekretninu. To nije preteška mera, ali će delovati stimulativno, jer takvi objekti štetu nanose svima nama. Kod sprovođenja ove mere zaštita energetski siromašnih vlasnika se podrazumeva. Povezane vesti SRBIJA 8 Okt 2025 Obnovljivi izvori su najbolji put za Srbiju – pre nego nuklearka novaekonomija 6 Okt 2025 Drugi dan konferencije "Beogradski dani energije" blic 2 Okt 2025 Korak bliže Centralno-balkanskom koridoru biznis 2 Okt 2025 Manifestacija Beogradski dani energije ekapija 27 Sep 2025 Završena rekonstrukcija dispečerske sale Nacionalnog dispečerskog centra telegraf 25 Sep 2025 Srbija ima najprljaviju proizvodnju struje u Evropi forbes 23 Sep 2025 Nuklearna energija neće doprineti energetskoj nezavisnosti Srbije ekapija 23 Sep 2025 Slični izazovi kada je u pitanju razvoj OIE projekata rtv 18 Sep 2025 Besplatna onlajn info sesija za domaćinstva koja žele da proizvode električnu energiju za sopstvene potrebe cuzs 17 Sep 2025 Koliko je Srbija blizu cilja od 45 odsto obnovljive energije rts  |
||||
|
||||